Osmeh u prolazu

'' .. kroz hladan vetar, još ti čujem glas .. ''

 Jesen... Najtužnije godišnje doba. Lišće opada, kiše su duge i dosadne, vlaga se uvlači u kosti, a nebo je prekriveno beskrajnim sivim oblacima.

'Ona' u meni izaziva prazninu. Vraćaju mi se uspomene iz prošlosti. Bude u meni ono što sam davno zaključala na dnu duše. Međutim dolaskom ove jeseni u meni se probudila dugo skrivana strast. Ona istinska, jača od bilo čega, spremna da zarad svog opstanka sruši sve pred sobom. 

Želela sam ga. Oživeo je u meni emocije koje su me iz dana u dan, iz nedelje u nedelju sve više vukle njemu. Suprotstavljala sam im se ili sam bar pokušavala. Ali... Gorela sam od želje da osetim dodir njegove ruke kako mrsi moju crnu kosu, kako miluje moje nežno lice. Da svojim sočnim usnama dodirne moje, da mi celo telo  zadrhti od tog dodira. DA, ŽELELA SAM GA!

 A.. od njega nije bilo ni traga. S' dolaskom jeseni, nestao je. Umesto tik-tak zvuka, osećala se samo tišina. Tišina koja ruši moje nade, moje želje, moje snove. Ali, ja sam ga i dalje želela. Falio mi je. 

 Prolazili su dani, nedelje... A ja... osećala sam ga u vazduhu, viđala ga u senkama drugih ljudi. Ponekad dok sam hodala ulicama grada, osećala sam tuđe poglede na sebi, nadajući se da je njegov, ali bezuspešno.

 Izgubila sam ga!